Nikad nisam voljela da mi drugi plate piće ili da mi dečko kupi poklon. Uvjek sam imala svoj novac. Radila sam od svoje 11g. Prvo ljeti na sladoled, zatim u radnji moje ujne. U srednjoj sam za novac lijenim učenicima popunjavala knjige iz italijanskog i engleskog i radila pismene iz istih (preko poruka), kao i držala časove italijanskog, engleskog i matematike. Evo me sad. Imam 30g ne radim već 5, jer živim u inostranstvu i nema ko da mi čuva djecu da bih ja radila.
I sad imam veeeliki problem, nikako da mi uđe u glavu da novac koji muž zaradi je i moj. Kupim ja za kuću, za djecu, za njega ali za sebe onda kad me on natjera ili kad baš nemam više šta da obučem i obujem. Nije da nemamo, imamo. Mogla bih da se oblačim u markirano od glave do pete, ali jednostavno ne mogu protiv sebe. U mojoj glavi to nije moj novac već samo njegov. I osjećam se jako beskorisno. Znam ja da ja podižem djecu, vodim kućnu ekonomiju i kuću. Ali ne zarađujem, i to me ubija.
0 komentari